Moje radio-amaterstvo u Zrenjaninu
Ištvan Nemet YT3I
Uvod:
Rodjen sam 1. maja 1947. godine pod za danas neshvatljivim okolnostima. Toga jutra negde oko 7 sati se pojavio na vrata rejonski poverenik sa još dvojicom „aktivista“ i obratio se mom ocu: „Druže! Zar nisi već otišao na proslavu prvog maja?“ Moj otac ih čudno pogleda i reče: „Pa drugovi, moja supruga se upravo poradja kući, malopre sam stigao sa Babicom“.
Misleći da je sve završeno okrenuo im ledja, uzeo kante da donese još vode sa bunara na obližnjem ćošku. Ali mu poveenik grubo nastavlja: „Ti uvek nadješ neki izgovor!“ i obrati se pratiocu koji je nosio svesku sa sobom, „zapiši: odbija!“. Ovaj reče nešto blažim tonom „ pa dobro, neka donese kroz koji dan papir od matičara u rejosnku (kasnije mesnu) zajednicu i biće sve u redu“. Zajedno su napustili kuću, a ja sam se rodio oko pola osam ujutro u ulici Branka Radičevića 18 u kući svoje prababe koja je njoj oduzeta pošto je poreklom nemica.
Tako rodjen na dan rada od prve sekunde svog života sam na neki način predodredjen za neku vrstu bunta protiv „opšte važećeg uverenja“. Rejonski poverenik je ubrzo otišao „na društveno koristan rad“ na Goli Otok sa njegovim sinom sam se igrao u detinjstvu, bio je manji rastom od mene pa smo mu uvek poklanjali moja iznošena odela jer je sa sestrom živeo u teškoj bedi…
Pošto je naša kuća oduzeta, preselili smo se nedaleko u ul. Nikole Tesle 53 gde sam preko puta pohadjao osnovnu školu „Nikola Tesla“ (kasnije je tu bila „Sloga“ konfekcija). Valjda je slučaj hteo da je tu živeo od mene oko 10 godina stariji radio amater Šolti Rudi koji se družio sa Karlom Kacl (YU1PX) a tu su dolazili još radio amateri Karči Eleven i Aleksandar Rad (YU1PQ). Nedaleko od nas su stanovali legendarni bračni par radio amatera Dovjak Ivan (YU1OW) i njegova supruga Mica Dovjak (YU1OE). U ovom okruženju bilo bi čudo da se nisam već u ranoj mladosti – detinjstvu se opredelio na to da se i ja bavim time. Još u osnovnoj školi sam omadjijano slušao iz šupe-radionice Šolti Rudija čudnu muziku-telegrafiju i gledao razapete žice do te radionice. Naravno, interesovao me i veliki „Puch“ motor što je Rudi posedovao i koš u dvorištu što je takodje interesovalo Rudija tada. Kada je bio jako dobre volje dozvolio mi je da gledam kako pravi radio stanicu s tim da je rekao da o tome ne smem pričati nikome.
Jedno letnje popodne me pozove dok sam bacao loptu u koš: „Pištika! Ajde da te častim! Položio sam III-u klasu operatora“ ja nisam tačno znao o čemu se radi pa sam ga slušao jedući čokoladu sa čime sam bio čašćen. Objasnio mi je da radio amateri moraju imati položenu klasu da bi mogli raditi na stanici, a da se sprema da položi i drugu klasu pa da ima pravo na svoju stanicu. Priupitah ga: „ A ja? Da li bi se i ja mogao baviti time?“
„Mogao bi, ali kasnije kad porasteš, eto sada si u šestom razredu, dogodine počinješ učiti ozbiljnije predmete pa i Fiziku i to ako zavoliš, a dobro znaš Matematiku, imaš šanse“. Zainteresovalo me je pa sam otišao u komšiluk kod jedne devojke koja je išla u VIII-i razred, a njena sestra u VII-i razred i zamolio je da mi posudi na jedno popodne knjige iz Fizike za VII-i i VIII-i razred da vidim šta me čeka. Prelistao sam sve to pomalo i čitao, ali o radio amaterstvu ništa nisam našao :), nešto malo o struji pa i o radio prijemniku po koju rečenicu, razočarao sam se na neki način – nisam znao da je radio-amaterstvo hobi.
Ubrzo dodje kod nas Karlo Kacl (YU1PX) koji je bio prijatelj naše kuće. Priupitah i njega, a on se uozbiljio pogledao me kroz njegove naočare visoke dioprije i rekao: „Pištika ako budeš dobar učenik, to moraš biti, odvešću te u Radio klub i ako se tvoj otac slaže upisaću te za člana. Opet, nekako je to palo u zaborav sve do osmog razreda kada se u školi formirala radio amaterska sekcija. Sekciju je vodio nastavnik matematike Laslo Pauliček, a njegov mladji brat Janoš Pauliček išao je sa mnom u razred. Ubrzo tu smo napravili prvi svoj radio: Detektor. Najaktivniji u sekciji pored nas dvojice bio je još i Erne Sabo. Za aktivnost u sekciji dobio sam jednu slušalicu za nagradu tako da sam kući napravio sada već svoj prvi radio tako da sam promenljivi kondenzator kupio u radiomehaničarskoj radnji Halmai za tadašnjih 30 dinara što baš i nije bilo malo. Svi koji su dolazili kod nas su se čudili tome, a Karlo Kacl (YU1PX) je kao „stručno lice“ konstatovao: „Pa svira!“ doista tiho, ali svirao je i moglo se čuti dve tri stanice. Trebalo je drugačije oscilatorno kolo i to je bila jedina greška.
Iz gradske biblioteke sam uzeo knjigu „Priručnik za Radio amatere“ i prepisivao interesantnija poglavlja. Naučio sam da izračunam oscilatorna kola i bacio se na prepravku našeg radio prijemnika „Tesla“ T58A pa izbacivanjem dugo-talasnog opsega prepravio sam ga da može primati i 80 met. opseg. Tada se na KT opsezima još radilo amplitudnom modulacijom, mnogo puta sam slušao SP9IG, poznavao sam ga po glasu…
U medjuvremenu Šolti Rudi je bio u armiji tamo je položio II-u klasu, ali dozvolu za ličnu stanicu nije dobio. Razočarao se. Tek kasnije sam saznao da je njegovom ocu oduzeta radnja, da mu je mati poreklom nemica iz Elemira i da spada u neprijatelje tadašnjeg režima, a iako se iz armije vratio činom desetara i značkom primernog vojnika. Ubrzo su se odselili u Australiju gde je dobio na lutriji za nas neshvatljivi iznos.
Upisao sam elektrotehničku školu u Zrenjaninu gde je sekciju radio amatera vodio takodje profesor matematike Miroljub Čabrić (YU1YY). U toj sekciji bio je još i Teodor Mrkšić (YU7AR) ali ga se ja slabo sećam, doista tu ni ja nisam bio naročito aktivan mnogo se učilo i praktično radilo tako da za sekciju mi je ostalo malo vremena. Povremeno sam odlazio kući kod Karla Kacla (YU1PX) i divio se ogromnom KT prijemniku „Minerva“ kao i kod Ivana Dovjaka (YU1OW) gde sam prvi put video UKT radiostanicu „ogromnih“ 15W izlazne snage..
Do tada sam pozajmljivao instrument i „Grid Dip“ metar od starijih amatera Karla ili Ivana pa sam rešio, kako su me učili „Prvo instrumetacija!“. Univerzalni Instrument sam kupio radeći kao zidar-pomoćnik na raspustu, a Grid Dip metar sam pravio, i to nekoliko komada. Napravio sam još i ton generator i signal generator i počeo popravljati i radio aparate kada sam pored škole imao slobodnog vremena.
Radio klub Zrenjanin YU7AOP
U radio klub „Zrenjanin“ sam se učlanio oko 1962-e godine. Tamo sam upoznao Peru Levajića (YU1NAJ), Gojov Jovana (YU1MW), Tomu Felbaba (YU1NTF), Voju Svilara (YU1XM), Lajoša Jakabfalvika, Mladena Popova i druge. Okupljali smo se nedeljom pre podne u Zmaj Jovinoj ulici (kasnije je tamo bila mesara). Možda mi je žao da nisam bio aktivniji, ali obaveze u školi su me pritisle pa je radio amaterstvo bilo na zadnjem mestu. Preko raspusta sam radio sa ocem koji je bio zidar-preduzimač pa sam uveče bio umoran, a radilo se i svake nedelje preko leta.
Retko sam odlazio u radio klub, ali se sećam istorijskog trenutka kada je Pera Levajić (YU1NAJ) doneo tranzistor, dobio je iz Amerike. To je prvi tranzistor koji sam video, ne tranzistorski prijemnik jer tada još toga nije ni bilo, već sam elemenat tranzistor svi smo sa čudjenjem gledali mnogi se čudili: „pa nema grejanje!“. Došao je i moj trenutak jer sam ja u školi, istina malo, ali učio o tome. Svi su se iznenadili odakle ja to znam, a idem u kratke pantalone :). Mislim da je jedino Kacl Karlo bio ponosan na mene i rekao je pa mali ide u tehničku školu…. Mnogi su rekli dok smo mi živi toga ovde neće biti. Ubrzo nakon toga je bilo i u Zrenjaninu da se kupi u radnjama.
Školovanje i povratak sa studija, zaposlenje
1965-e sam zaršio srednju-tehničku školu i otišao na studije u Zagreb, a po preporuci Ivana i Mice Dovjaka (YU1OW i YU1OE) javio sam se Štefanu Bugaru (YU2GE) koji me upoznao sa Zagrebačkim radio amaterima. Odlazio sam u YU2ADE i YU2BQR a bio član u YU2CTF. Nažalost ako se tako može reći opet su obaveze nadvladale moju želju pa o nekoj naročitoj aktivnosti na polju radio amaterstva nije se moglo ni pomisliti.
Studije sam morao prekinuti pošto mi je otac pao sa zidarske skele i morao sam preuzeti njegove započete obaveze. Posle toga sam bio u armiji godinu dana, gde sam se takodje pasivno bavio radio-amaterstvom. Posle armije sam se zaposlio u osnovnoj školi „Vladimir Nazor“ kao nastavnik OTO na radno mesto Pere Levajića (YU1NAJ) po njegoj preporuci, pošto je on zbog bolesti penzionisan. Naravno, vodio sam i sekciju radio amatera nekako po službenoj dužnosti. Zatekao sam malu primopredajnu stanicu na AM od svega 15W i organizovao akciju „Proleće na radiotalasima“. Oženio sam se i prešao u radio klub Mužlja YU7GMN i položio IV i III klasu operatora. Te 1970-e godine sam dobio zastavicu najboljeg amatera na UKT-u u tom radioklubu kao i srebrnu značku Konstruktora.
Radno mesto u školi sam napustio i zaposlio se u kombinat „Servo Mihalj“ gde je plata bila veća, a i slobodnog vremena daleko više. Upoznao se sa komšijom Karla Stevom Djuričin-om (YU1NTW), mogao sam se posvetiti radu na UKT-u pod svojim znakom YU1NWN. Sagradio sam svoj prijemnik i predajnik na UKT sa oko 25W izlazne snage. Prvo sam radio sa antenom od 6 elementa, a kasnije sa jednom pa sa dve „Elrad“ TV1011.
Radio klub Zrenjanin YU7AOP – druga aktivacija
Nakon nekog vremena ponovo sam se vratio u Zrenjaninski radio klub YU1AOP i tu sa Stevom Djuričin (YU1NTW) i Martinov Miloradom (kasnije YU7XM) položio II. Klasu operatora. Sagradio KT stanicu sa PL500 u izlazu i imao je oko 60W izlazne snage. Počeo sam se baviti ozbiljnije konstruktorstvom, pored Steve Djuričina pridružio nam se i Ferenc Lehotkai – Feri (YU1NTT) koji je bio ekspert za mehaničke radove, a raspolagao je i radionicom i alatima za to. Skoro svako veče smo se sastajali kod Ferike sanjali o tome šta da pravimo. Kovali planove za konstruktorsku sekciju YU1AOP gde je interesovanje za to bilo slabo. Steva Djuričin (YU1NTW) je napravio osciloskop te godine.
Uradio sam oko 2000 veza na KT opsezima, s tim da sam se skoro svako veče čuo sa Perom Levajić na 28 MHz opsegu AM fone što je tada bilo uobičajeno. Svakako da sa žičanim antenama i sa ovako skromnom snagom na KT opsezima sam bio „plankton medju ajkulama“, a i sam KT rad me nije oduševljavao. Uradio sam preko 100 DXCC zemalja. Najdraža veza mi je bio sa LU4ECO (Elemer Kaply), legendom predratnog svetskog radio amaterizma koji je tada imao preko 80 godina. Dopisivao sam se sa njim i imao više veza sve do 1974-e kada je preminuo. Bio je lični prijatelj i poznavalac Nikole Tesle i Mihajla Pupina, a pre rata je imao pozivni znak HA2G.
Medju prvim svojim prijemnicima sam primenio 2 kom PC900 na ulazu što je tada bila novina i pokazao ga Draganu Dobričiću YU1AW prilikom njgove posete kod mene. Kasnije sam nabavio medju prvima u našoj zemlji Mosfet konverter što je bilo pravo čudo tog vremena i sagradio predajnik sa VFO-om i QQE06/40.
Uporedu sa Stevom Djuričinom (YU1NTW) smo sakupili tadašnju mladu generaciju radio amatera Miletu Veljković (YU1NTU) koji je i ranije redovno dolazio kod mene, Šandora (YU1NTV) i Gizele Dreškai (otišli u Kanadu), Jelice Titin, Rade Gligorin (YU1PFK) i Duško Drašković (YU1PFJ), a kasnije se pridružili još i Svetlik Adam (YU7AS), Gajić Ljubomir, Kenjereš Stevan, Ružin Siniša i drugi. Do tada je PPS bio redovno zatvoren za mladje amatere, a radilo se oko 1000 veza godišnje. Bila je parola 80 veza na 80 metara CW pešakom.
Stevan Djuričin (YU1NTW) je napravio prvi elektronski taster sa cevima, a za jednu noć i Mileta Veljković (YU1NTU), a kasnije i ja i naučili ga koristiti. Na sastanku izvršnog odbora kluba sam postavljen za šefa PPS-a, a obećao sam najmanje tri puta više veza godišnje tj. bar 3000 veza što je, u ono vreme, izazvalo određeno nepoverenje da se to može uraditi. Uradilo se preko 7000 veza!. YU7AOP je bio aktivan skoro bez prestanka zahvaljujući tome što je svaki mladji operator dobio svoj ključ uprkos velikom protivljenju starih članova koji su se bojali za opremu u klubu. Skoro svi su naučili raditi elektronskim tasterom, broj radjenih DXCC zemalja se umnogostručilo na KT, a na UKT gde se još radilo s tadašnjim „Contest 25“ takodje je uradjen značajan pomak. Radilo se i za sekciju YU1ACJ i tu je uradjeno oko 2500 veza na KT.
Predložio sam izvršnom odboru da u sledećoj godini radimo sa mojom opremom koja je tada bila medju vodećim u zemlji u UKT maratonu i taj predlog je ostavljen za kasnije sa napomenom da ne posedujemo važeću dozvolu za rad. Došlo je proleće 1974-e godine ali dozvola nije sredjena (da li je i zatražena?). Sastao sam se sa grupom mladjih amatera i rešili smo da radimo na moj znak YU1NWN pošto je izvršni odbor doneo zaključak da ne učestvujemo u tom takmičenju jer nisu dobijene potrebne dozvole za rad.
Radilo se svake subote i nedelje 24 sata preko cele godine sa mojim znakom i mojom opremom uglavnom sa krova silosa skrobare. Osvojili smo prvo mesto, a taj uspeh je delimično pokvarila sujeta nekih velikih radio-amaterskih veličina u klubu koji nisu radili takmičenja niti su gradili konstrukcije, a razlog je bio da ja navodno odvlačim sve u svoju aktivnost i sl. Na žalost nije ništa vredelo ponovno podsećanje na moj raniji predlog da se radi na znak YU7AOP. Sledeće 1975-e sam radio potpuno sam i ponovo osvojio prvo mesto i jedini sam bio u bivšoj YU koji je dva puta osvojio prvo mesto u UKT maratonu gde su ranije vladali Slovenci sa daleko veće visine no što je silos skrobare u Zrenjaninu.
Kod KT takmičenja karakteristično je bilo to da smo se podelili tako da je jedan period po izboru ostavljen „staroj gardi“ na njihov zahtev i izbor perioda jer „mi treba još da učimo“. Gotovo uvek je bilo da je u njihovom periodu ostvareno samo 40% poena od našeg najlošijeg perioda! Naravno, promenilo se vreme u odnosu na ono od pre 10-20 godina, a „stara garda“ nije primenjivala nove tehnike rada već su se pravdali svime i svačime ili im jednostavno više nije išlo. Pokušao sam im objasniti da je to vrsta sporta jer ako radiš desetak veza godišnje nemaš nikakvu kondiciju. Objašnjenje o lepoti kucanja pešakom, što svakako stoji (ali ne u takmičenjima) nam je bilo smešno, a i bili smo mladi i nadobudni, ali smo ipak imali uspeha. Moram da kažem da je na strani nas mladjih i onaj ko je uvek podržavao naše ideje bio Pera Levajića (YU1NAJ) predratni član KPJ.
Dobro se sećam tadašnjeg istaknutog člana Gojkov Jovana (YU1MW) koji ulazi u prostorije u Zmaj Jovinoj ulici. „Čika Pera“ (YU1NAJ) mu kaže pošto se svima javio, ali tiho, pa ga verovatno nije čuo: „Zdravo Jovice!“ ovaj mu ljutito odgovara „Nisam ja Jovica! Nego Jovan“, na šta se čika Pera nasmejao i rekao: „Dobro Jovice“ na šta Jovan već pocrveni od besa, ali nema hrabrosti da odgovori. Mi mladji smo se smejali tome jer se redovito ponavljalo.
U klubu su se uvek držali prošireni sastanci izvršnog odbora gde smo mi mladji prisustvovali u velikom broju. Predsednik kluba je bio Jovanović Radislav zaposlen u vojnom odseku opštine. Radio-amaterstvom se nije bavio nikada, već je više tu bio po službenoj dužnosti. Kasnije je bio i predsednik fudbalskog kluba „Proleter“ i koliko se sećam nije tu dugo ostao. Sekretar je bio Djordje Srdanov (YU7ZX) koji se posle armije počeo baviti i radio amaterstvom. Upoznao sam ga u ranom detinjstvu u Filatelističkom klubu, još u starom muzeju koji je srušen pa na njegovo mesto zidana zgrada SDK.
Na tim sastancima izvršnog odbora čika Pera (YU1NAJ) je imao svoje mesto u trećem redu stolova i jednom me pozvao da sedim pored njega. Rekao je da uvek tu sednem. To je bi sto sa ključem gde je držao cigare i „flašicu rakije“ što mu je inače bilo kod kuće zabranjeno posle teškog infarkta. Stanovao je skoro najbliže klubu pa su ključevi kluba bili kod njega. Klub je otvarao svakodnevno, daleko više od dogovorenog vremena rada. Čekajući početak sastanka mi je rekao: „evo dolaze mandarini!“. Odnosilo se na one koji jedinu aktivnost na polju radio amaerstva su videli u dugim zamarajućim diskusijama gde se najjednostavnije stvari iskomplikuju do nevidjenih razmera gde se više niko nije mogao snaći, a posle sve ostalo na papiru jer se redovito od toga nije ništa realizovalo ili se realizovalo jako malo. Mora se reći da je tada u klubu bilo dosta članova po raznoraznim službenim dužnostima i kojima radio-amaterizam nije bio hobi.
Kada je čika Peri prekipelo ili se diskusija otišla u potpuno drugom smeru, iako je jako strpljivo saslušao svakoga, tražio je reč i redovito počeo tako, prvo nazvavši diskutanta imenom „XX mešaš jaja!“ pa je licem u lice rekao da su to glupsti. Bio je najstariji član kluba, sa autoritetom i izvan kluba pa je nastajao tajac posle toga, a diskusija na tu temu prekinuta ili je Pera predložio šta da se radi, redovito sasvim suprotno od namere tih ne-amatera. Odjednom je prestao dolaziti svaki dan u klub, znao sam da je jako bolestan, ali takoreći, do zadnjeg časa uveče je sedeo kući pored svoje stanice. Umro je iznenada za nas mladje, a za starije je to bilo očekivano.
Sa mladim amaterima smo često govorili o problemima u klubu pošto se pripremala godišnja konferencija i neminovno je bilo reči o novom rukovodstvu. Svi su zastupali mišljenje da na mesto predsednika i sekretara budu radioamateri, a ne ljudi po službenoj dužnosti, jer radio-amateri klupsku problematiku „bolje vide“. Došli smo do zaključka da predložimo Marka Vlaisavljevića (YU1KJ) tadašnjeg direktora poljoprivredne škole i rezervnog kapetana prve klase člana SKJ, za predsednika koji je izražavao dosta simpatije prema nama, ali nažalost on je to odbio. Predložio je da predsednik bude Jovan Gojkov (YU1MW), a on će to podržati.
Izabran je Gojkov Jovan (YU1MW) za predsednika, a ja za sekretara kluba. Jovan Gojkov (YU1MW) je tada primljen u SK Jugoslavije, verovatno da može biti predsednik radio kluba, a da ne bude smetnje za izbor i pribavio saglasnost kadrovke komisije SKJ. Operatorska dokumentacija kluba, a i pojedinaca je sredjena za jako kratko vreme i položilo je oko dvadesetak novih operatora kurs koji je držao Djordje Srdanov (YU7ZX). Počela je kako bi se danas reklo „kohabitacija“ starijih i mladjih u klubu.
Broj mladjih operatora je rastao, došli su braća Sič Miška (Yu7MS) i Pali (YU7PS), Laslo Benak (YU7CD), rano preminuli Eduard Pavlović (YU7EP), Vojislav Andrejević (YU7VA), Žika Ćurčić (YU7FF), Pavel Hrubik, Putić Ljubomir (Badž), Biljana Bulić, Tucić Ljubomir i drugi.
Došlo je do sastanka aktiva Saveza Komunista u radio klubu gde su deljeni na otplatu fabrički uredjaji, ali je iz nekog razloga osudjeno moje delovanje u klubu! Istina je da sam u euforiji više puta na više mesta izjavio „da sam BOG na UKT-u“ što je protumačeno kao verska propaganda! Na zborovima sam delio svoju QSL kartu što su neki članovi kluba protumačili kao greh i povredu kluba, a kasnije sam se žalio Savezu Radioamatera Vojvodine koji je dao zvanično tumačenje da QSL karta nije dokumenat, te se može slobodno deliti svima: i amaterima a i neamaterima!
U to vreme sam sa Ferencom Lehtkai (YU1NTT) bio u poseti kod Danila Miljuškovića (YU1DA) tadašnjeg sekretara SRS i pričao sam mu o prilikama u Zrenjaninu što je on pažljivo slušao, ali me savetovao: „samo rad, rad i rad!“ sve ostalo će doći kad tad na videlo! Zrenjanin je kolevka UKT-a u Jugoslaviji, onda kada se malo njih bavilo time aktivni su bili YU1AOP, YU1OW, YU1NAJ. I sam je bio jako aktivan UKT amater i održavao sa mnom puno veza na opsegu, znali smo se. Nažalost i on je ubrzo posle toga preminuo.
U to vreme je došlo do prvog pokušaja veze preko meteorskih tragova. Veoma dobro smo znali da ne posedujemo sve neophodno za to, ali nestrpljenje je bilo veliko. Nadali smo se tome da će mladalački entuzijazam nadoknaditi ono čega nemamo. Rada Gligorin (YU1PFK) je izvršio proračun optimalnog vremena i pravca i to na geometrijski način! U to vreme računara nije još bilo, posedovali smo spojene dve „Elrad“ TV1011 linear sa QQE06/40, relativno dobar prijemnik home made na 28 MHz i konverter UE22. Magnetofon nismo imali, a pošto se tada radilo brzinama 300-400 znakova CW u minuti odlučili smo da Mileta Veljković (YU1NTU) igra ulogu elektronskog tastera sa memorijom tako da uvežba tekst unapred sa varijantama. Veza je zakazana na KT opsegu sa DK1KO u kasno noćnim satima. Sve je išlo po planu odjeci su bili snažni, ali je problem bio u tome da mi zbilja nismo bili u stanju primiti (shvatiti) CW sa 400 znakova u minuti. Emitovalo se 5 minuta, a 5 minuta se slušalo, tačno vreme je podešeno po radio Beogradu. Nakon isteka 2 sata smo vezu prekinuli kao nezavršenu vezu. Kasnije smo se čuli sa DK1KO koji nas je primao dobro nedostajalo mu je jedino naše krajnje RRR što mi nismo ni emitovali, jer nismo ni znali tehniku tih radio veza. Razmišljali smo o tome gde da nadjemo magnetofon, ali splet sledećih dogadjaja je onemogućio da se dalje razvijemo na polju MS. Ipak prvu MS vezu u Vojvodini sam uradio nakon nekoliko godina tada više ne iz Zrenjanina i ne za YU7AOP mada je ekipa bila naravno, Zrenjaninska, a činila ga je: Sič Mihalj (YU7MS), Rada Glikorin (YU1PFK) i Ružin Siniša (YU7RS).
Odlazak
Podneo sam ostavku na mesto sekretara kluba jer sam se ozbiljnije razboleo. Neki su otišli u armiju, a neki su izgubili interesovanje za radio amaterstvo.
Moja najveća diploma iz tog perioda je moj dnevnik rada i moje QSL karte. Još uvek mnogima se diže kosa na moju izreku: „QSL-ke na sto!“ pa da vidimo ko je šta?
Nezadovoljan odnosima u klubu sam 1977 napustio Zrenjanin i nastavio da radim uglavnom na UKT preko meteora i preko meseca.
Mnogi računaju da je UKT, a i radioamaterstvo počelo od njih samih pa nadalje, to je njihovo shvatanje. Mnogi računaju na to da pišu propozicije takmičenja, da budu komisija za takmičenje, a i takmičari. Za mene je to neprihvatljivo. Koliko li se samo novaca troši na bezbroj puta ponovljen isti uspeh? Koliko siromašnih, a talentovanih radio amatera bi se moglo usrećiti tim parama potrošenih na izlet i zabavu jednog malog broja ljudi koji eto to rade bez ikakve koristi (?). Naravno „nismo mi socijala“ je omijena parola takvih koji imaju i ovako previše i sem sebe ne vide više nikoga. Bitno im je zauzeti ključna mesta u pokretu i raditi šta im je volja a ostali neka im „jedu iz ruke“. Svako vreme je prolazno ništa ne traje zauvek!
Posle 1977-e tokom 80-ih sam navratio svega tri puta u klub i svaki put su mi navirala lepa sećanja mojih početaka. Radovalo me to da sam video puno mladjih lica. Nekada su neki od tih mladih momaka i devojaka ostajali doživotni radio amateri, a nekad su posle kursa i polaganja ispita bili prepušteni sebi i brzo gubili interesovanje.
Mislim da je tih 80-ih i 90-ih godina nedostajala vizija i cilj, nije se ukazivalo na put gde i kako treba ići. Izdvojile su se dve grupe u klubu, za šta sam ja kao rešenje bio protiv jer u stvari ne rešava ništa. Umesto jedne grupa koja luta bez cilja stvorile se dve grupe koje lutaju na sličan način sve više i više udaljavajući se od izvornog radio amaterizma.
Redovno sam plaćao članarinu Savezu Radioamatera Vojvodine pa sam se iznenadio da sam na spisku onih koji ne plaćaju članarinu. Fotokopirao sam sve i poslao u Novi Sad, ali se to nije uvažilo, jer te skenirane fotokopije nisu sudski overene! Besan na samoga sebe sam video da nemam šta tražiti u SRV pa sam prešao u direktnog člana SRS. Ipak je ovo samo hobi i ništa više od toga. Za uspeh je potrebno i znanje i vreme, a ako to neko nema uspeha ne može ni biti. Novac naravno znači mnogo, ali ne garantuje ništa bez prethodnog, a lako može biti uzalud utrošen ako se sve oslanja samo na to.
Umesto zaključka…
Ja sam sve što sam postigao, postigao zahvaljujući starijoj generaciji nekih radioa amatera koji su mi nesebično u svemu pomagali i njima sam uvek i zahvalan prvenstveno Karlo Kacl (YU1PX)-u čiji sam učenik i ponosno ističem njegovo ime kao prvog medju mnogima, pa Pere Levajića (YU1NAJ) i Ivana Dovjaka (YU1OW) kao još mnogo drugih iz Zrenjanina, ali i izvan Zrenjanina. Moj skromni rad je samo nastavak njihovog rada i njihovog učenja, jer bez njih ovo moje znanje bi bilo jako oskudno i siromašno.
DXCC na 2 metra za YT3I
QSL-ke starih članova kluba
Priredio: Boris Toljaga YU7MW
Leave a Reply