Susret sa radio-amaterima do pre II. Svetskog rata
Bilo je negde ranih sedamdesetih godina, tada sam popravljao i televizore po Zrenjaninu i tako dolazio u kontakt sa mnogima i ulazio u mnoge kuće. Dobro se sećam dvojice braće, tada preko 60 godina, nažalost, iako sam bio i kod jednog i kod drugog za jednog nikako da se setim gde je stanovao. Po završetku popravke televizora pili smo kafu i ćaskali o svemu pa nekako došli do teme da se bavim radioamaterstvom. Na to starijem čoveku zasijale oči, „Pa i ja i moj brat smo se bavili time pre drugog svetskog rata, a i kod njega treba da idete da popravite televizor, stanuje u Solunskoj ulici… kažite mu da vas ja šaljem i neka pokaže radio što smo pravili.“ Broja kuće se ne sećam više. Sećam se prezimena Trčka.
Otišao sam sutradan tamo i posle poravke sam ga zamolio da mi pokaže radio koji je sa bratom pravio. Osmehnuo se: „Da znam, pričao sam sa njim već o tome“ izneo iz sobe nešto zamotano u platno. Stavio na sto i odmotao. Vidi se da to čuva kao blago. Ispred mene se ukazalo skoro umetničko delo jedne drvene kutije, polirano. Gornja strana se otvarala, a unutra sam video pravo čudo za mene. Nekoliko lampi proizvedene negde izmedju 1920-1930. Donio je i drugu kutiju gde je bio zvučnik pa je sve prikopčao i ubrzo se začuo zvuk. Na većoj bočnoj strani je bio preklopnik, koji je prebacio i čulo se nakon pritiska još jednog prekidača telegrafija. Objasnio mi je: prvi opseg je srednji talas i radi kao i svaki radio, a ovo ostalo su radioamaterski opsezi. Kada su ušli Nemci ovo je bilo dobro zaštićeno i zakopano, tek negde oko 1956 smo to otkopali i ponovo uključili. Za vreme rata su oduzeti radioaparati ali mi nismo hteli to predati. Napravili smo i predajnik negde oko 10W snage, ali to smo rasturili čim je rat izbio jer se za to mogla izgubiti i glava. Povremeno ga uključimo, malo, jer se takve lampe odavno ne mogu nabaviti nigde, a sećamo se mladosti i tih dana…. Pomagao nam je radiomehaničar Halmai koji je voleo radioamatere i sam se nekako bavio time, ako se to tako može reći. Tu je dolazio i stari Lehotkai (otac Lehotkai Ferenca koji je i sam bio ljubitelj toga, a stanovao je prekoputa starog vatrogasnog doma), koji je dugo molio da mu to prodamo, ali smo rekli da je to bačeno. jer to ne bi dali za bilo kakve pare.
Nisam imao ni srca ni obraza da mu kažem da sam i ja takodje zainteresiran za to. Možda je pogodio moje misli pa mi je rekao: „nakon moje smrti to ću ostaviti radioklubu“. Sve do 1977-e nije se više javljao, a posle sam ja napustio Zrenjanin. Mislim da to nije nikada stiglo u radioklub? Da li su se naslednici ili kasnije generacije nasmejali tome pa je bačeno, čak iako je i stiglo u klub, ne znam… Možda je stigao u narodni Muzej gde bi svakako bilo mesto za to ili je neko iskoristio poliranu kutiju za nešto sasvim drugo?
Ištvan Nemeti – Pišta YT3I
Leave a Reply